9. Marin na udaru II

Marin na udaru II

U dobrom raspoloženju su došli kući i zatekli Dragicu i Mariju kako razmazuju kreme po ispečenom tijestu. Zauzele su veliki stol u blagovaonici i radnu površinu u kuhinji. Zrak je bio zasićen svim mogućim mirisima koji su tjerali vodu na usta. Tek pečeni biskviti, orasi, bademi, grožđice,  razni likeri i arome, miris nastruganog limuna i tek iscijeđene naranče. Svijetle kreme između slojeva tijesta. Tamna, gusta, čokoladna preko svega. U kutu radne površine u kuhinji prazni omoti od mlijeka, čašice slatkog vrhnja, lupine od jaja, bezbrojne prazne vrećice i uprljana, upotrijebljena pomagala. S metlica su se cijedili ostaci nekakve kreme, a odloženi mikser je djelovao kao da mu je netko iscijedio i posljednji atom snage.

Spol i godine nisu igrali nikakvu ulogu kada je u prazne posude u kojima su se miješale kreme trebalo gurati prste i oblizivati ih, a kada je ta bitka započela Marina više nisu smatrali djetetom.  Ni svojim ni tuđim.

U pauzama između obliza, još s jagodicom kažiprsta u ustima, iznosili su ženama svoje planove. Marija, neupućena u planove s psom, reagirala je slično kao i sestra joj prije nekoliko dana, ali su je Dragičin pogled i kratka gesta brzo umirili te je bez naročitih upadica saslušala što im je na umu.

Dragica je, u svoje vrijeme dosta nevoljko, popustila Jankovom nagovaranju da kupe i u kuhinju montiraju perilicu za posuđe. Iako je isticala kako ona ručno opere suđe bolje i brže nego perilica u ovakvim situacijama joj uvijek bude drago što je ima, makar je na nju pristala prvenstveno zato što je uvijek bila u nekakvoj mrtvoj trci sa susjedama. Kod pristanka na kupovinu veliku je ulogu igralo, makar to ona nikad ne bi priznala, to što su je oni imali prvi. Ne treba naravno napominjati kako nisu zadugo ostali i jedini u svojoj okolini.

Kad je sve brzo pospremila u stroj i uključila ga, svi su posjedali na kauč i fotelje i započeli razgovor o tome gdje nabaviti psa i koje pasmine. Marin i Janko su ukratko prepričali svoj razgovor i razmišljanja, tek toliko da svi budu u toku. Marija je skoro izlanula da se kuja jednog Markovog rođaka na selu nedavno okotila kad je Marin rekao kako će se malo raspitati kod nekih poznatih u Zagrebu. U čudu je pogledala najprije njega, pa Dragicu koja je isto djelovala  blago zabezeknuto. Muški su djelovali mudro, kao da točno znaju o čemu  je riječ i kako treba dalje. Gradili su se kao veliki znalci kada je o kupovini pasa riječ. Nije mogla izdržati, nego je upitala:

–        A zašto u Zagrebu? Nije vrag da se oni i u pase razume bolje nego mi.

–        Ma gleda san malo one «Kućne ljubimce». Sve adrese i brojevi telefona onih pravih, profesionalnih uzgajivača su u Zagrebu. Malo koji je da nije od tamo. Ali u svakom slučaju su tamo negdi gori.

–        A što to tamo ima, a da ovdi nema?

–        Ma čekaj, Mare – Marko će – oni ti gori još uvik puno više do toga drže nego mi. Pas triba biti od dobra roda. Čiste krvi, od provjerenog oca i matere, pa onda moš s njim na natjecanja.

–        Baš se mora na natjecanja?

–        Ma nije teto da se baš, baš mora. Ali bolje je ići i dobiti tamo kakvu nagradu, nego ne dobiti. Koji put je dovoljno i da te na natjecanje prime. To je već dokaz da nemaš doma nekog mulca, nego beštiju iz dobre loze. Kad već daješ iljadu eura za štene onda neka ti i obraz osvitla.

–        Koliko ???

–        A to ti je cijena.

–        Majke ti božje ….

–        Vidi teto …

–        Ma pusti ti Marine nju. To ti je njoj ka da joj govoriš kineski. Ja san Mare siguran da je tebi, koliko si pametna, pala na pamet Jurina kuja i njezin okot.

–        Pa i je. Što bi mi drugo palo na pamet kad za neku drugu štenad ni ne znan. Čula san se s Zorkon neki dan i kaže mi da ne zna više što će s njima. Kuji je uvik za poisti bilo dosta ono što njima ostane, ali sad joj je živa muka. Ovi rastu i pojili bi vola, a ne samo ono što im ona dade. Sigurno bi ih Jure i sam doveza, samo da se riješi bar jednoga. Dva su muška i jedna ženska. A niste se baš ni vidili od lani, kad ste ono kod njega pekli rakiju. Lipo bi čovik pomoga nama, a mi bi njemu. I eto ti pasa u kući ako triba sutra u jutro. Koji Zagreb bog te pomoga, dobro da ne triba u Pariz.

–        Dobro ti sestro moja govoriš. Isusa van, laprdate ka’  da euri u vrtu rastu. Ka da ih samo triba ubrat.

–        Eto ti moje sriće, pašo moj – Janko uzdahne dugo i teško – jedna pametna glava narasla na dvi.

–        Majko moja,  zbilja te je lako razumit. Nikako ti nije lako. Samo što na sve gotovo dolaziš i nemaš pametnijeg posla nego pasa tražit po glavnim gradovima, a kad …

Sve je prijetilo jednom od Dragičinih ubojitih tirada kojoj bi se njezina sestra rado pridružila. Izgledala je kao da hvata zalet i Marin je brzo uskočio znajući kako ni Janko ni Marko, ne znam kako složni bili, ne mogu biti tome dorasli.

–        Ma čekajte jedna i druga prije nego pravo počnete. Taj pas nije garov koji laje kad netko prođe ispred ulaza. To je investicija u budućnost. Moju budućnost.

–        A kako to?

–        Tako majko, kako smo onaj put rekli. To je pas kojeg se gleda skoro kao člana obitelji i mora biti tema za razgovor. Priča se o pedigreu, roditeljima, uzgajatelju, karakteru, naravi. I što imaš više i bolje za reći o njemu to se i tebe bolje gleda. Po tome se procijeni kakav si ti, tvoj karakter i tvoja narav, jer vlada ti opće uvjerenje da se pasa bira prema sebi. Toliko budu u duši i mentalno slični s pasima da jedni na druge počnu sličiti i izvana.

–        Nemoj ti mene mali zajebavati u zdrav mozak. Još san ja mater tebi, a nisi ti meni i mogu ti opaliti trisku. Di si se mene nadoveza. Ko sliči na pasa, budalo jedna.

–        Ma ne zajebavan te, nego je tako. To je i dokazano.

–        Dobro on vama jednoj i drugoj govori – Marko se zahvalno brže bolje ubaci –  I zato triba izabrati pasa iz nekog dobrog uzgoja u Zagrebu ili okolici. Nisu ni oni gori pizde. Da jesu ne bi svu vlast uzeli. Ovako oni imaju vlast i lipo sliče na otmjene, plemenite, očešljane i uglancane pase od dobre, provjerene i davne loze, a ne na kuju iz Jurine avlije.

–        Oćeš reći da ja tebi sličin na kuju iz Jurine avlije.

–        Opet ti. Ti pa ti. Pa opet ti. Ja, po tvome, ne bi smija ni mislit ni gledat ništa i o nikome, nego samo tebe.

–        Sigurno bi bija pametniji.

–        Čekaj, čekaj, stanite – Janko će – iman ja toga i doma dosta. Reci ti meni Marine, kako se to onda uspoređuje pasa i čovika. Što se tu gleda? Na što paze? Jebemu mater, valjda ne gledaju kakav mu je rep.

–        Rep se gleda na izložbama i natjecanjima. Ovako kad govoriš onda ti je najvažnije kakva je narav toga pasa. Koje su prirodna obilježja i koliko on od toga baš ima. Nisu ti ni oni po receptu. Neke su mu osobine jače, neke slabije izražene.

–        Onda bi bilo najbolje naći onoga što zgrabi i ne pušta – Marko će. Neka odma’ znaju u kakvu je kuću doša. Ako je tako kako govoriš onda je ovako svakom pametnom sve jasno.

–        Nije baš tako. Ima tu i odgoj svoje mjesto. Najvažnije je da pas bude prirodno oko nečega tvrdoglav. Da ta tvrdoglavost bude obilježje njegove pasmine. Onda ga ti tu moraš slomiti. Moraš ga baš u tome natjerati da te sluša i ako mu ti narediš da pusti, ona mora pustiti. Ali samo i jedino ako mu ti narediš. Voliti on more svakoga, ali slušati bez pogovora samo tebe. Onda se zna ‘ko je gazda i to je ono pravo.

–        Pa dobro bogati, beštija ka’ beštija. Udreš ga kad te ne sluša. I udreš ga svaki put dok ne nauči.

–        Ma je. Ne smiš da tući da te ‘ko vidi. Ne smi se vidit da ga brutalno odgajaš. Reka’ san van lipo kako se s njim moraš hvaliti. Zapravo ti svatko mora biti lagano zavidan. Ako se tamo dereš i tučeš ga samo će ti se smijati i rugati. Vodiš ga među druge tek kad najvažnije zna i kad te već dobro sluša. Onda malo pomalo među druge pase. To zovu socijalizacija.

–        Rekla san ti ja lipo da ti je pametnije dicu svoju praviti. S njima je lakše. Ako malo vikneš ili daš po guzici svak’ će ti dati za pravo.

–        Je onda kad si ti po meni mlatila. Sad se i to prominilo, dici moraš samo objašnjavati dok sami ne uvide što smiju, što ne smiju.

–        Ja po tebi mlatila?

–        Nego što si. Još se sićan kad si mi opalila trisku nasred ulice. Ono kad mi nisi tila kupiti kamion.

–        Jeba te kamion u peton razredu. I još uvatija žaliti ka’ dite od tri godine. Nego što nego trisku. Da san te bar više tukla. Došlo bi ti iz guzice u glavu, pa ne bi kupova pasa nego dici svojoj kolica i igračke.

–        Dobro ti, Marine, mater govori. Čoviku je sve lakše kad se jedanput smiri i sredi  – Marija je sestri pružala bezrezervnu podršku

–        E mili bože, fala ti – Marko jedva dočeka – Da ti to nisi rekla ja dan danas ne bi zna’ zašto to i kako pa evo svaki dan iden mlađi i lipši.

–        Ma ideš ti …. skoro san rekla di. A i ja skupa s tobon. Pusti ti dušo ova dva stara jarca što govore. Učini ti po svojoj glavi, kako misliš da je najbolje. Ali isto bi ti vrime bilo da se oženiš. Uželila san se malo pirovati. Pa još koje malo dite da se po kući smije i čini dišpete. Koji je vrag i tebi i onoj mojoj. Isti se, a da bog dragi zna u koga ste se uvrgli tako svojeglavi i naprasiti. Samo na svoj posa mislite. Neće svit sinko moj propast ni bez nje ni bez tebe. A tvoje dite je uvik tvoje dite. Dok ti je dite zdravo, veselo i svaki dan na tvoje oči raste, briga te za cili svit. Samo za njih živiš i ovo drugo te manje brine, manje ti smeta.

–        A misliš li ti teto, da ja to to sad nikad još nisan čuja i da samo tebe čekan da mi slovo držiš.

–        Čuja si guzicom, ali bi bilo vrime da čuje ušima i da ti do glave dođe.

–        Majko moja, bilo bi mi dosta za danas. Samo vi konstruirajte. Kako ste počele sagradit ćete najviši neboder na svitu prije jutra. Iden ja u sobu, pa se vidimo u jutro.

–        Ideš li di izjutra? Treba li te buditi?

–        Još te mater budi ..

–        Ne triba me budit. Ići ću na trening, ali nije odmah rano pa ću su se sam digniti.

Zatvarajući za sobom vrata Marin se nije mogao oteti dojmu kako su ova dva današnja ataka na njega na neki način orkestrirana, dogovorena. Kao da su pisali nekakav scenarij. Ili zbilja dišu na isti način. Nekako tako je i Jasna posumnjala pred nekoliko mjeseci, kad su nju zgrabili jedan vikend koji je jedva dočekala. Navalili su  kao papkari na vodu nimalo ne mareći za njezin ukus pri odabiru tema. A zapravo ni sama nije bila na čistu hoće li se radovati neočekivanom slobodnom vikendu ili pjeniti zbog činjenice da ga ima zato jer joj je ministar u zadnji čas otkazao obećani i dogovoreni intervju i reportažu o njegovom vikendu u rodnom mu kraju. To bi joj bio bingo u karijeri i imali bi jedinstvenu temu, temu koju nema nitko drugi. Ekskluzivu.

Ali, kakve to veze ima kada uvijek postoji dobronamjerna duša ili duše koje će tvoje misli usmjeriti u dobrom pravcu. A sve to isključivo i jedino, samo za tvoje dobro.