27. Seniori ponovo na okupu

Ranim jutrom je počela realizacija transportne križaljke. Slijedili su izvorni plan. Janko i Dragica kreću u Šibenik, Janko ostavlja Dragicu kod Marije, Janko i Marko Jankovim autom idu u Zadar po Markov novi auto, ostavljaju Jankov auto u Jankovoj garaži te konačno Markovim novim autom idu Markovoj kući u Šibenik. Kako Dragica nije bila svikla putovanjima, svako pojedino je predstavljalo događaj za sebe. Od dana kada je rekla svoje «da» odlasku u posjet sestri počela je s pakiranjem prtljage. Na komodu u njihovoj bračnoj sobu je stavila otvorenu putnu torbu i u nju slagala kako bi se čega sjetila. «Inače uvik nešto zaboravi, pa joj onda tamo fali».  Iako su se bližili Božić i Nova Godina (prosinac dakle) prtljaga je bila prispodobiva neizvjesnom putovanju kroz četiri godišnja doba. Janko je držao sretnom okolnošću to što mu se nevista nije udala u snježne krajeve jer bi mu onda Dragica sigurno isplela nakurnjak.  Ovako se zadovoljila dugim gaćama (dva para), «ako naglo za’ladi».

Ustali su u uobičajeno doba iako je Dragica nešto lošije spavala tu noć. Nikad nije čvrsto i mirno spavala ako je Marin bio negdje na putu. Donekle ju je umirila vremenska prognoza koja je obećavala prohladno, ali suho vrijeme. Poludila bi da su najavili snijeg i led. Grozila se snijega, leda i hladnoće i nikakve priče o znatno većoj sigurnosti vožnje auto putem nju nisu niti malo umirivale. «Jebi ti to, nije vragu virovati. Što brže voziš to dalje odletiš». To je bio njezin doživljaj auto puta u zimskim uvjetima vožnje.

To su jutro kući samo kavu popili. Marenda čeka kod Marije i Marka. Oni su pred nekoliko dana došli novom dionicom auto puta i bili su puni hvale, naročito pogledu na Skradin, tako da su i Janko i Dragica složno odlučili kako to i oni moraju vidjeti. K  vragu i šoldi.

Pogled u vedro kasnojesensko jutro je zbilja bio predivan. Stali su na odmorištu i popili kavu iako im se nije naročito pila i nije im trebalo gorivo. Janko je dan prije napunio spremnik jer ga je i inače hvatala nervoza čim bi kazaljka prešla u donju polovicu skale. Za čas su bili kod svojih i plan se odvijao točno onako kako su ga i zamislili.

Muški su poslije marende krenuli put auto salona, a njih dvije su ostale same.

–        Kad si rekla da ti Nina dolazi?

–        U petak. Sigurno negdi popodne jer on neće moći pobić’ s posla puno ranije. Tamo negdi oko šest, ja mislim.

–        Ja san se malo u’vatila igala i vune. Vidi što san isplela, pa mi sad reci bi li bilo bolje džemperić ili šalić. Bojin se da će džemperić brzo izrasti.

–        Ajme, lipo li je. Vrag te tvoj, kako si to smislila?

–        Ma nije to ništa. Nego reci mi, što je bolje, a?

–        Sve ti je predivno. Majko moja, lipo li je. Onaj mali je sladak ka’ bonbon, a u ovome će ga ne’ko oteti, boga mi. Ma spleti što ti je lakše. Znan ja da ti nećeš stati plesti kad ga vidiš i kad ga u ovo zamotamo. Bi’ će džemperića i šalića i bičvica … Spleti što te je god volja. Nego, nešto san ja s tobom drugo tila vidit’. Sićaš li se ti, s Nininog pira, one Željkove sestre, one Ane?

–        Nekako da, ka’ i kroz maglu. Zgodna jedna cura, arhitektica …?

–        Baš. Znaš ti da se ona rastavila, oću reć, napustila onog jednog splićanina s kojin je živila. Onaj jedan krupni što je bija s njon.

–        A to slabo pantin. Pa što oni nisu bili vinčani?

–        Nisu. Otezali su s tin, neka vrag zna zašto, ali uglavnom sada je to puklo.

–        I onda?

–        Sad ti je ona kod matere. Bez posla je, sama i po cile dane tuguje. Nešto svako toliko ka’ radi, ali ništa ozbiljno.

–        Pa di ju je vrag u Split nosija? ‘Ko je tamo dobro proša, a da nije njihov?

–        Prolaze imoćani i hercegovci.

–        Ajde boga ti, da nije njih i Split bi još bija gradić. Cili bi sta’ u onu palaču, ka i prije. Sve je to isto. Da nisu oni došli ne bi ni oni u onoliki grad izrasli. Zato se i drže skupa. A što to, s ton malon?

–        Ma mislila san se ovako. Tebe pojide briga oko Marina. Pa san se mislila da u subotu ili kad već on dolazi, zovnemo ovu malu na ručak. Lipa je i pametna, pa ‘ko zna. Ne valja in samovati. Ni njemu ni njoj. A ovako, možda se svide jedno drugome, pa neka budu bar prijatelji.

–        A tako, to ti je u glavi. Pozovi ti nju, makar se meni čini da mali nešto na veliko kuva.

–        Bogati, a što.

–        Zavlači se u onaj naš stan, meni se čini puno češće nego što mi mislimo. A vidili su ga s jednon što mu ruku u žep stavlja.

–        Di mu ruku stavlja?

–        U žep. U diskontu. Ne virujen ja baš da on njoj samo vozi spizu doma. Bi’ će tu još štogod.

–        ‘Ajde fala bogu. A ‘ko ti je reka’?

–        Julija. Vidili su ih njezin stari i vidila ih je ‘ćer. Stari je vidija di ga bocka prston pod rebra. Iden ga jedan tren zazvat’ na mobitel da vidin što je od njega.

*      *      *

Muški su za to vrijeme već bili nadomak cilju. Auto salon je bio na samom ulazu u grad i to s prave strane, tako da neće biti gubitka vremena. Putem nisu govorili  ništa manje od svojih žena koje su ostale kući. Razgovarali su o uobičajenim temama, više manje su nastavili tamo gdje su stali kad su se zadnji put vidjeli, neizbježno o novome autu i uopće o novim autima u odnosu na stare, ali naravno i o Marinu, makar je to došlo nekako pod kraj, pred sam cilj.

–        Ništa mi ne govoriš Marinu. Što mi je od mezimca?

–        A danas bi se triba vratiti iz Zagreba. Poslali su ga po neke nove strojeve za firmu. Nije mu baš drago jer se boji da će opet neke iz administracije otpustiti kad ti novi vragovi prorade.

–        A što je on tu kriv! Tako je svugdi danas.

–        On će ih doniti i on je u službi koja sve to instalira i postavlja. Njih najviše krive. Ka’, oni se bolje dokazuju tako što više drugih bace na ulicu.

–        A jebi ga, svaki posa’ ne’ko mora raditi. Da nema Marina, našli bi oni lako nekog drugog da to obavi, ako su naumili.

–        I ja mu to govorin, ali on kaže da bi tija da ga kolege vole, ka’ što su mene volili oni moji. Govori mi da ja u gradu iman više ljudi koji bi s menon tili popiti kavu, nego on. Cila ti ta njegova služba u firmi nije baš nešto omiljena.

–        A jeba te, ‘ko je danas omiljen! ‘Ko će, kurac, bit’ omiljen, kad svak svakoga tira da drugome radi o glavi. Ni’ko više nikome ne zna u oči gledat. Svugdi je il’ ti, il’ ja. Nema više skupa ćemo.  Kako je došlo i one ćemo stvari činit’ na kompjuter. Čim nan stigne pravi program iz Amerike. Plaćen i licenciran. Neće nan svitlaci bit’ u glavi, nego na ekranu.

–        Znan i ja da je to tako. Zna i Marin. Ali čovik ne mora volit’ sve što zna.

–        A ‘ko kaže da mora volit’. Ne mora volit’, ali mora živit’. Neće on svit minjat’. Uostalom, ako se negdi za nekoga i založi, taj će mu prvi nož u leđa zabit’.  Nauči ti, Janko moj, njega da je najopasniji onaj što kuka, plače i od drugoga pita. Taj će te zajebat ćim dođe ne’ko ‘ko mu daje bolje i više od tebe. Biž’ od plačljivaca ka’ od vraga.

–        A nije uvik tako, Marko. Po tebi bi sirotinju tribalo pustit’ da krepa.

–        U njegovoj firmi, Janko moj, sirotinja nije ni’ko. Firma je bila i ostala državna. Dobro, Švabe su kupile dio, al’ država nije baš sve pustila. Tamo su plaće dobre i sigurne. I još in nije dosta, nego na sve strane sisaju. Ja san još jednu kuću moga’ sazidati koliko san takvin «jadnicima» okolo izdilija samo da bi moga’ radit’ i da bi mi familija mogla živit’. Njima nikome ne fali ni ‘tičjeg mlika. A to što svako toliko neko piskaralo potiraju u prijevremenu penziju, vragu briga. Da je čemu, ne bi ni bija piskaralo.

–        A jebi ga, je. Ako je mlađi, pa ga potiraju, onda mu nađu misto u općini ili di još bolje od toga.

–        U Poreznoj, ako bog da. Tamo samo dolaze oni što dobro otprije znaju koga se ne smi’ dirat’, a koga se smi’.  I glume veliku vlast. Ja tamo nisan vidija nikoga ‘ko nije proša dobru obuku prije toga. Ili u familiji, ili u kakvoj firmi odakle se more izletit’ ako krivome na žulj staneš.  Samo neka on izvidi svome tetku za onaj novi posa’, a neka ne tare glavu svoju piskaralima. Evo nas.

–        Bome, evo nas. Je li ti lipotan ovde, il’ po njega di drugo triba ići?

–        Ja mislin da je tu. To je onaj parking tamo sa strane.

–        ‘Ajde sad brže to pa bi se mogli zaletit’ do Marina neka i on vidi. Nešto mi je spominja’ da bi on sebi uzeja auto na kredit, pa neka mu malo gricule idu.

*      *      *

Preuzimanje novog automobila bilo je iznimno brzo. Sve je već čekalo spremno, samo ga je trebalo na brzinu pogledati (Marko nije htio na brzinu, ali Janko je dobro znao što treba gledati pa je išlo brzo), potpisati prijem vozila i eto ga. To je bilo to. Lakše od velike spize u nekom diskontu. Janku se nije dalo voziti auto kući, pa onda s Markom ponovno u grad, nego su krenuli ravno prema Marinovoj firmi s tim da njemu ostave auto, a oni će novosiporučenim ljubimcem u Šibenik.

Suprotno tetkovim očekivanjima Marin nije pokazao ništa više interesa i radoznalosti od bilo kojeg normalnog muškarca kad razgleda novi, nepoznati auto. Nije postavljao puno pitanja, nije pretjerivao s komentarima. Sve se moglo svesti pod zajednički baš je dobar nazivnik. Rekao je kako mu sviđa boja (tetak Marko bi ipak rekao predivna), svidjela mu se instrument ploča (tetak Marko bi rekao ka’ u avionu), bio je zadovoljan svjetlima (očekivalo se barem ka’ Poljud u nedilju), maksimalna brzina je bila već nekako uobičajena i očekivana (trebalo je ka’ prava raketa). I da ne duljimo, tetak Marko je dobio dojam kako je Marin oko nečega zabrinut. Istina je naravno bila drukčija. Marin se izgovorio umorom od puta i naporima zgusnutog rasporeda u Zagrebu i šef mu je rekao neka slobodno pođe kući i odmori se jer odnija vrag i jedan dan. Tako je on zapravo jedva čekao da mu se ova dvojica skinu s vrata i da poleti kući. Maji je već javio da stiže ranije kad su se ova dvojica nenajavljeni nacrtali na vratima ureda svaki sa svojom komedijom na licu. Marko zažaren poput lovačkog psa koji trijumfalno donosi plijen, a Janko jedva susprežući smijeh i još na sitno podjarujući blesavog Marka da više blebeće. Marinu je sve bilo na prvi pogled jasno i znao je kako se od njega očekuje da sudjeluje u tetkovom oduševljenju, ali nije mu bilo pomoći. Jedva je čekao da ih se riješi što je zapravo bila greška. Tetak ga je samo više gnjavio pokušavajući ga pridobiti što je moguće bliže vlastitom raspoloženju pa se sve oteglo više nego je trebalo. U svakom slučaju, poslije nekih pola sata svih mogućih zagledanja i demonstracija, krenuli su i ostavili ga na miru.

–        Ma čini li se tebi Janko da je mali nekako pokisa’?

–        A malo je. Ne znam u čemu smo ga prekinuli. Nismo ga ni pitali što radi i ima li vrimena.

–        Jebi ga, ja san kriv. Što ja tu mogu. Ja kad tog malog vraga vidin uzeja bi ga u krilo. A tovar je veći od mene. Ali isto mi je nekako stisnut.

–        A jebi ga, dođe to.

–        Ma znaš, moran ti reći. I ja i Marija smo niki dan govorili o tome da ne valja kako je taj mali sam, i to ka’ i ona naša bena. Pa je onda Mare smislila da ove dane, kad on dođe po vas dvoje, pozove na ručak sestru Željkovu. Sestru od našeg zeta, znaš njega.

–        E znan, pa što s tin?

–        Ta ti je živila s jednin što je il’ ostavija on nju il’ je ona njega. Uglavnon, više ne žive skupa i navodno da ova mala skoro svaki dan plače. Inžinjerica je, arhitektica. Pa ono, ka’, možda bi nešto i bilo ako se upoznaju.

–        Bojin se ja, pašo moj, da  njemu nije puno do upoznavanja.

–        A koji mu je vrag. Nije, bože prosti, nastran.

–        Nije, nego bi ja reka’ da je on i naša i upozna.

–        Pa jeste li je vidili?

–        Nismo, sakriva ka’ zmija noge.

–        Pa kako znate?

–        Znan po tome što je jedan dan iša’ minjati špinu na kadi u stanu. Vrag je mislija da on tamo ide i da se tamo pere. Pred koji dan mi je reka’ da bi tija bit’ s njon i da se vole, samo neće da Dragica po tome kopa po svojoj volji.  A neka. Dok muči on mučin i ja.

–        A zna li Dragica?

–        Ja joj nisan reka’, al’ joj nikad ništa nisan uspija sakriti. Nešto njuši, to je sigurno, jer je počela zadivat’ da odlučimo što ćemo sa stanon. Je da ona uvik oko nečega mora zadivat’, al’ ovo je nekako naglo došlo. A ovo, s ton malon, to je dobro. Kad joj Mare kaže nek’ joj bar na kratko skrene misli. Ako nju u’vati volja za inventuron letit’ ćemo nazad, pa makar i pješke. Bolje, bolje ovako, neka malo nešto drugo planira.