15. I starci mogu odahnuti

I starci mogu odahnuti (ali ne žele)

Sa stola su se, koliko diskretnije toliko i zamamnije, širili svi oni mirisi koji su ispunjavali prizemlje Jankove kuće dok su Dragica i Marija kolače pekle i premazivale. Obrezanih rubova, uredno izrezani na pravilne rombove ili naslagani na kupove, kočoperili su se na pladnjevima i ovalnim tanjurima. Od pustog obilja Dinka je odlučila poslagati ih po vrstama na više podloga, umjesto više vrsta na po jednu. Komentari su izražavali uobičajenu nedoumicu oko toga s koje strane započeti.

• Nego pašo moj – Marko će – koju si ti ovo godinu mraka priturija priko glave.

• Evo boga mi, tridesetu.

• Mraka! – skoče i Dragica i Marija.

• A nego kako.

• Nemoj ti, lipi moj, da ti ja upalin svitlo. Moga’ bi ti vidit i ono što do sada nisi – zaprijeti Marija muževom smislu za humor.

• Neka, Mare moja, neka. Kad si ga jedanput upalila neka stoji upaljeno. Ne volin ti se ja nikad vraćati na staro.

• Mili bože, lipih li riči. To je samo zato jer smo s drugima u društvu, a kad smo sami, druga je priča.

• Muči Mare – ubaci se Dinka. Ne triba tebi biti bolje nego nama drugima. Je l’ tako Anka?

• Ne znan ja što se vi to žalite. Meni moj Mate uvik samo lipo govori. Nikada on nije na me viknija ni grubu rič reka. A ne daj bože da bi na me zabeštima.

• A bi’ će ga jadnoga strah da ti ne pozli.

• A rugajte se vi, samo se vi rugajte. Ali ja ne volin za svađu i deranje njanci znati, a kamoli čuti. Jedanput su se susidi svađali da su pijati letili. Dica su im se taman vratila iz škole i počela na glas žaliti, ali oni po svome. Sve se trese, sve leti. Ja jadna cilu noć nisan oka sklopila i mučno, pa mučno. Dva puta san Hitnu zvala.

• Pa jesu li došli?

• Jesu vraga …

• Kakvi došli – uvježbano se ubaci Mate – da se kakvoj namiguši iz grada šminka razmazala, pa se zato rasplakala, doletili bi ka’ strila. Oni za takve čuvaju auta slobodna. Jebeš sirotinju.

• A isto su ti nešto rekli.

• Rekli su mi da popijen Apaurin ako ga iman doma, ili bilo što za umirenje. To bi mi, vele, i da dođen tamo oni dali.

• Jesi uzela?

• Jesan, ali ka’ da i nisan. Neće san na oči i gotovo. Sve od straha od one njihove deračine i one jadne dice uplakane. Bi l’ ja smila bar koju ovu kiflicu?

• Probaj. Od njih ti ne bi ništa smilo biti. Unutra su orasi i grožđice.

• To mi još nikad nije smetalo.

• Valjda onda neće ni danas. ‘Ajde, uzmi – ponuka je Dragica.

Tako je to išlo, s prekidima kad se govorilo o čemu drugom. U drugim temama oni ne sudjeluju. Nekako s mrakom su zaključili kako im je vrijeme za poći kući. Kako ih nitko nije baš naročito glasno zadržavao pokupili su se i otišli. Dragica im je zamotala pečenog mesa i kolača, koje su jedva uzeli jer će «dica sigurno doniti sa pira, a ‘ko će to onda sve poisti». Ipak im je Dragica nešto uspjela ugurati i kad su otišli i kad je za njima zatvorila vrata glasno odahne.

• Ma nisu oni meni mrski, ali dva-tri puta na godinu mi je sasvim dosta. Ne mogu ja to više slušati. Svaki put su mi oni veći teret nego sve drugo. Ni kuhati, ni peći, ni spremati, ništa mi nije teško.

• A što ćeš govoriti. Ali kako se samo slažu. Nikad, da ja znan, nije krpa našla tako dobru zakrpu – Dinka će.

• Bogami baš – Marija doda – ali isto je njima bolje nego nama.

• Kurac bolje – Janko je inače izbjegavao komentirati ženinu rodbinu. Kako njima može biti bolje, kad dva dana u godini nisu dobre volje.

• Nisu, zato jer im ovo ovako odgovara. Da ne odgovara ne bi puste godine tako bilo. Kako god okreneš, oni samo malo zakukaju, a mi svi skačemo. Grintamo, pizdimo, ljutimo se, ali oni su braco moj ti koji uvik sve dobiju. Naki put brže, neki sporije, ali na njihovo izađe.

• Ajde pusti, ima toga sve manje. Puno manje nego je bilo – umirivao ju je Marko jer je znao da na ovu temu lako plane, a nikad nije daleko ni od suza na što se imanje svelo.

• E najbolje da do vika na naš račun žive. Siti se samo one proklete kužine. Kad im to nismo kupili onda su rekli da mi sirotinji ni kruha dali ne bi. A i cimenat mu je drugi mora ne samo kupovati, nego i mišati jer je njega srce štrecalo svaki put kad pogleda kuću. Nije se samo on tamo rodio. Ali samo on je pustija da u kupinu i draču zaraste.

• Pusti sad Mare – i Dragica je stane umirivati – pa sto puta smo već o tome.

• Znan da jesmo Dragice. A znan i da ćemo još sto. Nemoj mi reći da tebe ne boli što imanje trune, a njegova dica samo računaju koliko raste cijena kvadratnog metra.

• A znam.

• E pa onda? Nismo se mi odrekle zato da oni rasprodaju, nego zato da oni od toga žive. Znala bi i naša dica prodavati, a to in je od babe i dida, a ne od ćaće i matere. Svi bi imali ista prava da ih mi nismo zajebale. I to dobro zajebale.

• Budi dobar – poji govno. Tako je bilo i biti će – mudro će Dinka. Nego ljudi moji, sada smo na miru i imamo mi važnijih briga. Kad ćemo mi pirovati? Vrime ide, a naša dica samo godine broje. I side će in u glavu doći, a oni će još brojiti.

• A i mene to više zanima nego Mate i Anka. Samo, kad ja što kažem, moj Janko samo maše rukom. Pravi se da ga nije briga…

• Pa i nije me briga. Neka dečko živi kako ga je volja. Ne pije, ne skita, ne baca novce na pizdarije. Odgojili smo ga i dali mu kruh u ruke. Ima stan, ima ovu kuću. Što bi više tribalo. Bi l’ se ja triba i ženit’ umisto njega. Da mu najprije ženu dobro razradin pa da mu je onda dan. I nju ka’ gotov proizvod. Naučilo zlato mamino na «ključ u ruke».

Tu su se muški u glas svi nasmijali, a žene su isto tako složno zakolutale očima. One su za sebe mislile kako to doživljavaju puno ozbiljnije.

• Di bi zlato mamino bilo da nema zlata tatinoga. Samo nemoj da ti ja krenen nabrajati …

• A što drugo radiš cili život, nego nabrajaš.

• Ma Janko …

• Čekaj, čekaj. Ne sad. – ubaci se Ivan. Ma zašto to, kojega vraga, sve vas toliko kopa. Mladi su. Svi su školovani. I Ivana, i Marin, i Jasna. Svi znaju što vole što ne vole. Zašto ih, koji kurac, ne pustite malo na miru. Da odahnu od vaših zabadanja. Da malo dišu, probaju kako im se više sviđa.

• Zabadanja! To je tebi zabadanje! E pa dragi moj, da nije bilo mojega zabadanja ti ne bi zna’ u koji ti razred ‘ćer ide, ni ‘ko joj je razrednik. Ali su ti zato sad puna usta kćeri profesorice, mezimice s diplomom. Po tebi ne bi ni čistačica bila. Ti ne bi zabada’, a ona bi probavala što joj je draže, a što joj je mrže.

• Uvik isto.

• E, uvik isto. Bi’ će to zato što san ja munjeno zabadalo.

Ivan je znao kako je bolje pustiti da Dinkina bude zadnja u svakoj raspravi. Ostali se nisu htjeli miješati u njihove razgovore i pretvarali se da ne znaju što bi dalje slijedilo.

Složna šutnja je vladala nekoliko trenutaka. Žene su šutjele jer nisu htjele reći što im je bilo na vrhu jezika, muški zato što to nisu htjeli još jednom čuti. Iako nisu sumnjali u to da će čuti, ako ne danas, a onda već …

Šutnju je prva prekinula Dragica:

• Ja ne znam kako vi sa svojima, ali ja onog mog malog ne mogu više u’vatiti ni za glavu ni za rep.

• Nego kako nego ne mogu. Svaku boga večer ide vanka. Ako joj je škola u jutro onda se pola popodneva sprema i macka. Ako je škola popodne mi i leći odemo prije nego se ona vrati. A da bog dragi zna di je ona sve te puste sate i s kim. Koje je to društvo di ni’ko svoje kuće nema?

• Znale ne znale, ali vama su vaši bar na oku. Ona moja bi u Zagrebu mogla biti i s teroristima što bi mi znali. I kad god se čujemo samo bleji o nekim ministrima i zastupnicima. Di oni idu i s kim, to je njezin život. Litos je bila doma samo da bi mogla bisniti jer joj neki ministar nije da’ intervju, a obeća je.

• Koji to?

• Onaj jedan debeli, kako se ono zove …?

• Bi’ će da je tamo jedan debeli.

• Ma ne znam koji. Onaj s brčićima. Važan je, svaki dan je na televiziji. Tribala je pisati o njemu i njegovoj familiji, kako provode vikende, koliko su ikad skupa i tako. A on joj je u zadnji tren otkaza’. Poludila je. Ja san sve nekako nastojala smiriti je, reći joj neka ga k vragu dade. Njega i njegove vikende. Pa bi’ će valjda još koji vikend. Ma kakvi.

• Toliko se zagrijala za to?

• Da zagrijala. Malo je reći zagrijala. Kaže da to još nikome nije uspilo, a ona je skoro pogodila. Kad tamo, ništa. Ja san opet tila pomoći, pa joj reći da bi joj to manje smetalo da ima svoju dicu. Onda bi bila sretnija što je slobodna za vikend. Onda tek poludi. Moja je, volin je, ali san jedva čekala da opet ode u taj vražji Zagreb i trči za ministrima i njihovin vikendima kad za bolje ne zna.

• A pusti, ako se prva sitila red je da prva i dobije – Janko će pomirljivo.

• Ajde s milin bogon ti i ona. Iste ste pameti. Ja san joj lipo rekla. Ma Jasna moja, u što ti škola i u što ti godine. Koga je za to briga? Narodu se, ženo božja, sere kad ih svaki dan gleda onakve, u odijelima i kravatama. Kome se, zdrave pameti, gleda guzonju kad dlakavi drob priko kratkih gaća pusti?

• To si joj dobro rekla. Ne znan kome bi se mogli zgadit više nego se gade. Mene moje dite brine. Svaki dan na onome nesritnome poslu ostaje duže i to dobro duže. Vikendima ga skoro i nema. Te nogomet, te košarka. Sada spominje i neki projekt na kojem radi privatno s nekima. Sve to meni izgleda dobro i lipo je da napreduje, ali ja ne znam kad se on misli skrasiti. Svako toliko neko vinčanje, a ni jedno njegovo.

• Dragice, pusti ga. Vidiš da dečko ima svoje ciljeve. Sad mu je to glavno, a drugo će doći. Ne mišaj se uvik u sve.

• Ne mišaj se, ne mišaj se. Koliko si mi samo ‘iljada puta to reka’!

• Da si ti meni sve što si rekla, rekla samo jedan put davno mi govorili ne bi.

• Za veliku mi korist. Koji put mi se čini da me nikad ni ne slušaš.

• Slušan ja tebe, ženo moja, slušan. Tebe i boga.

• Ne zazivaj ga puno. Moga bi se on zajebat’ pa te sebi uzet’.

• Opet ona. Neka ga, neka sad proba izvući ako može to sa školovanjen. Ka’ da se svakome svaki dan takva prilika pruža, pa može siditi, čekati i birati ‘ko će ga bolje u svit poslat’.

• Ja za sada vidin samo pasa di kroz kuću šunjka i laje. I to za masne šolde, bogami.

Kako Ivan i Dinka nisu znali ništa o tome Janko im na brzinu ispriča ono najvažnije i oni se slože (pogotovo Ivan) kako je to lakši put za privatizaciju odnosa s direktorom, a da te nitko ne može optužiti da si dao mito ili se na neki drugi način ogriješio. A to je jedna od najvažnijih stvari. Imati dobar odnos, a da ti se ništa ne može prišiti. Rekao je Janko i za sportska natjecanja i za planove oko regate. Govorio je nekim kao usputnim tonom. Nije htio da zazvuči kako se hvali.

• Bogami brate, mali ti dobro gura. Onda ga sigurno dobro drže. Svaki ti njih voli takvoga.

• Voli, voli, kad podmetneš leđa. Naša je Ivana vodila na izlet najgori razred u školi. Njihova razrednica je pošla na bolovanje, samo da ih ne gleda, pa je ona morala jer je tamo najmlađa. Danima je posli k sebi dolazila, koliko je bila nepeta kako će proći.

• Pa je li dobro sve prošlo?

• Je, kako nije, kad jadno moje dite nije cili dan ni jela ni pila samo da bi njih držala na oku. Na okupu. Da se ne razlete po Zagrebu. Ko bi ih naša!? A tek je počela raditi i još na selu. Da se što dogodi ‘ko bi je ikad opra’.

• Glavno, Dinka moja, da je sve dobro prošlo. Da je koja mater ne kune. A lako će se ona oporaviti. Na mlado je. Nego Mare, ‘oće li ti dica što dolaziti?

• Neće ni za Božić. Ovaj će sve dane raditi pa će onda doći posli. Moran je ponovo zvati jer mi je rekla kako će možda uštinuti koji vikend, ali jučer još nije znala.

• Zašto on sve dane radi? On se tek uči.

• Baš zato. Kažu da u te dane ima najviše hitnoće, a to mu je najvažnije. Ali nije on sam, nego on bude uz nekog starijeg. Nije onda pošteno da se on zajebava, a da stariji rade sami.

• Ajde neka bar negdi ima reda. A kako bi onda bilo da se mi lipo skupimo ponovo za Božić ili, još bolje, za Novu godinu. Mista ima, dica će na svoju stranu, a nama baš lipo kad smo skupa.

• Ta ti je dobra – prihvati odmah Janko. Ionako je uvik nešto, sva’k’ negdi, nešto mora. Ovako se lipo navečer skupimo, ostanemo skupa sve do posli ručka, a ‘ko voli i duže. I dogovorimo se odma’, pa da posli bez velike sile nema mrdanja

• Nije loša – Marko pogleda ženu – samo, ako može bar taj put, bez ono dvoje.

• Nego kako nego bez njih – Janko i Ivan skoro u glas.

• Bez, bez. Bez brige – Dragica odluči u ime ostalih. Baš se veselin. Skupa nan je lipše, a ne ka’ jazavci, svaki u svome brlogu.

• I ja san za – Dinka nije mogla bez uvjeta – ali neka ti ne padne na pamet da ćeš ti sve kuvati. Ja pristajem samo ako se trošak i poslovi podile na svih. Godišnjica, ovo danas, je samo vaša, ali Nova godina je svima.

• U pravu si – Marija je uvijek stavljala naglasak na pravdu – točno ćemo se dogovoriti što će koja i da se nisi pravila pametna. Jasna će ionako sestri praviti društvo i mi smo slobodni. Neka stari, i mi ćemo malo feštavati. Nismo ni mi samo za raditi. Svaka čast sestro, dobro si se sitila.

I starci mogu odahnuti (ali ne žele)

Sa stola su se, koliko diskretnije toliko i zamamnije, širili svi oni mirisi koji su ispunjavali prizemlje Jankove kuće dok su Dragica i Marija kolače pekle i premazivale. Obrezanih rubova, uredno izrezani na pravilne rombove ili naslagani na kupove, kočoperili su se na pladnjevima i ovalnim tanjurima. Od pustog obilja Dinka je odlučila poslagati ih po vrstama na više podloga, umjesto više vrsta na po jednu. Komentari su izražavali uobičajenu nedoumicu oko toga s koje strane započeti.

• Nego pašo moj – Marko će – koju si ti ovo godinu mraka priturija priko glave.

• Evo boga mi, tridesetu.

• Mraka! – skoče i Dragica i Marija.

• A nego kako.

• Nemoj ti, lipi moj, da ti ja upalin svitlo. Moga’ bi ti vidit i ono što do sada nisi – zaprijeti Marija muževom smislu za humor.

• Neka, Mare moja, neka. Kad si ga jedanput upalila neka stoji upaljeno. Ne volin ti se ja nikad vraćati na staro.

• Mili bože, lipih li riči. To je samo zato jer smo s drugima u društvu, a kad smo sami, druga je priča.

• Muči Mare – ubaci se Dinka. Ne triba tebi biti bolje nego nama drugima. Je l’ tako Anka?

• Ne znan ja što se vi to žalite. Meni moj Mate uvik samo lipo govori. Nikada on nije na me viknija ni grubu rič reka. A ne daj bože da bi na me zabeštima.

• A bi’ će ga jadnoga strah da ti ne pozli.

• A rugajte se vi, samo se vi rugajte. Ali ja ne volin za svađu i deranje njanci znati, a kamoli čuti. Jedanput su se susidi svađali da su pijati letili. Dica su im se taman vratila iz škole i počela na glas žaliti, ali oni po svome. Sve se trese, sve leti. Ja jadna cilu noć nisan oka sklopila i mučno, pa mučno. Dva puta san Hitnu zvala.

• Pa jesu li došli?

• Jesu vraga …

• Kakvi došli – uvježbano se ubaci Mate – da se kakvoj namiguši iz grada šminka razmazala, pa se zato rasplakala, doletili bi ka’ strila. Oni za takve čuvaju auta slobodna. Jebeš sirotinju.

• A isto su ti nešto rekli.

• Rekli su mi da popijen Apaurin ako ga iman doma, ili bilo što za umirenje. To bi mi, vele, i da dođen tamo oni dali.

• Jesi uzela?

• Jesan, ali ka’ da i nisan. Neće san na oči i gotovo. Sve od straha od one njihove deračine i one jadne dice uplakane. Bi l’ ja smila bar koju ovu kiflicu?

• Probaj. Od njih ti ne bi ništa smilo biti. Unutra su orasi i grožđice.

• To mi još nikad nije smetalo.

• Valjda onda neće ni danas. ‘Ajde, uzmi – ponuka je Dragica.

Tako je to išlo, s prekidima kad se govorilo o čemu drugom. U drugim temama oni ne sudjeluju. Nekako s mrakom su zaključili kako im je vrijeme za poći kući. Kako ih nitko nije baš naročito glasno zadržavao pokupili su se i otišli. Dragica im je zamotala pečenog mesa i kolača, koje su jedva uzeli jer će «dica sigurno doniti sa pira, a ‘ko će to onda sve poisti». Ipak im je Dragica nešto uspjela ugurati i kad su otišli i kad je za njima zatvorila vrata glasno odahne.

• Ma nisu oni meni mrski, ali dva-tri puta na godinu mi je sasvim dosta. Ne mogu ja to više slušati. Svaki put su mi oni veći teret nego sve drugo. Ni kuhati, ni peći, ni spremati, ništa mi nije teško.

• A što ćeš govoriti. Ali kako se samo slažu. Nikad, da ja znan, nije krpa našla tako dobru zakrpu – Dinka će.

• Bogami baš – Marija doda – ali isto je njima bolje nego nama.

• Kurac bolje – Janko je inače izbjegavao komentirati ženinu rodbinu. Kako njima može biti bolje, kad dva dana u godini nisu dobre volje.

• Nisu, zato jer im ovo ovako odgovara. Da ne odgovara ne bi puste godine tako bilo. Kako god okreneš, oni samo malo zakukaju, a mi svi skačemo. Grintamo, pizdimo, ljutimo se, ali oni su braco moj ti koji uvik sve dobiju. Naki put brže, neki sporije, ali na njihovo izađe.

• Ajde pusti, ima toga sve manje. Puno manje nego je bilo – umirivao ju je Marko jer je znao da na ovu temu lako plane, a nikad nije daleko ni od suza na što se imanje svelo.

• E najbolje da do vika na naš račun žive. Siti se samo one proklete kužine. Kad im to nismo kupili onda su rekli da mi sirotinji ni kruha dali ne bi. A i cimenat mu je drugi mora ne samo kupovati, nego i mišati jer je njega srce štrecalo svaki put kad pogleda kuću. Nije se samo on tamo rodio. Ali samo on je pustija da u kupinu i draču zaraste.

• Pusti sad Mare – i Dragica je stane umirivati – pa sto puta smo već o tome.

• Znan da jesmo Dragice. A znan i da ćemo još sto. Nemoj mi reći da tebe ne boli što imanje trune, a njegova dica samo računaju koliko raste cijena kvadratnog metra.

• A znam.

• E pa onda? Nismo se mi odrekle zato da oni rasprodaju, nego zato da oni od toga žive. Znala bi i naša dica prodavati, a to in je od babe i dida, a ne od ćaće i matere. Svi bi imali ista prava da ih mi nismo zajebale. I to dobro zajebale.

• Budi dobar – poji govno. Tako je bilo i biti će – mudro će Dinka. Nego ljudi moji, sada smo na miru i imamo mi važnijih briga. Kad ćemo mi pirovati? Vrime ide, a naša dica samo godine broje. I side će in u glavu doći, a oni će još brojiti.

• A i mene to više zanima nego Mate i Anka. Samo, kad ja što kažem, moj Janko samo maše rukom. Pravi se da ga nije briga…

• Pa i nije me briga. Neka dečko živi kako ga je volja. Ne pije, ne skita, ne baca novce na pizdarije. Odgojili smo ga i dali mu kruh u ruke. Ima stan, ima ovu kuću. Što bi više tribalo. Bi l’ se ja triba i ženit’ umisto njega. Da mu najprije ženu dobro razradin pa da mu je onda dan. I nju ka’ gotov proizvod. Naučilo zlato mamino na «ključ u ruke».

Tu su se muški u glas svi nasmijali, a žene su isto tako složno zakolutale očima. One su za sebe mislile kako to doživljavaju puno ozbiljnije.

• Di bi zlato mamino bilo da nema zlata tatinoga. Samo nemoj da ti ja krenen nabrajati …

• A što drugo radiš cili život, nego nabrajaš.

• Ma Janko …

• Čekaj, čekaj. Ne sad. – ubaci se Ivan. Ma zašto to, kojega vraga, sve vas toliko kopa. Mladi su. Svi su školovani. I Ivana, i Marin, i Jasna. Svi znaju što vole što ne vole. Zašto ih, koji kurac, ne pustite malo na miru. Da odahnu od vaših zabadanja. Da malo dišu, probaju kako im se više sviđa.

• Zabadanja! To je tebi zabadanje! E pa dragi moj, da nije bilo mojega zabadanja ti ne bi zna’ u koji ti razred ‘ćer ide, ni ‘ko joj je razrednik. Ali su ti zato sad puna usta kćeri profesorice, mezimice s diplomom. Po tebi ne bi ni čistačica bila. Ti ne bi zabada’, a ona bi probavala što joj je draže, a što joj je mrže.

• Uvik isto.

• E, uvik isto. Bi’ će to zato što san ja munjeno zabadalo.

Ivan je znao kako je bolje pustiti da Dinkina bude zadnja u svakoj raspravi. Ostali se nisu htjeli miješati u njihove razgovore i pretvarali se da ne znaju što bi dalje slijedilo.

Složna šutnja je vladala nekoliko trenutaka. Žene su šutjele jer nisu htjele reći što im je bilo na vrhu jezika, muški zato što to nisu htjeli još jednom čuti. Iako nisu sumnjali u to da će čuti, ako ne danas, a onda već …

Šutnju je prva prekinula Dragica:

• Ja ne znam kako vi sa svojima, ali ja onog mog malog ne mogu više u’vatiti ni za glavu ni za rep.

• Nego kako nego ne mogu. Svaku boga večer ide vanka. Ako joj je škola u jutro onda se pola popodneva sprema i macka. Ako je škola popodne mi i leći odemo prije nego se ona vrati. A da bog dragi zna di je ona sve te puste sate i s kim. Koje je to društvo di ni’ko svoje kuće nema?

• Znale ne znale, ali vama su vaši bar na oku. Ona moja bi u Zagrebu mogla biti i s teroristima što bi mi znali. I kad god se čujemo samo bleji o nekim ministrima i zastupnicima. Di oni idu i s kim, to je njezin život. Litos je bila doma samo da bi mogla bisniti jer joj neki ministar nije da’ intervju, a obeća je.

• Koji to?

• Onaj jedan debeli, kako se ono zove …?

• Bi’ će da je tamo jedan debeli.

• Ma ne znam koji. Onaj s brčićima. Važan je, svaki dan je na televiziji. Tribala je pisati o njemu i njegovoj familiji, kako provode vikende, koliko su ikad skupa i tako. A on joj je u zadnji tren otkaza’. Poludila je. Ja san sve nekako nastojala smiriti je, reći joj neka ga k vragu dade. Njega i njegove vikende. Pa bi’ će valjda još koji vikend. Ma kakvi.

• Toliko se zagrijala za to?

• Da zagrijala. Malo je reći zagrijala. Kaže da to još nikome nije uspilo, a ona je skoro pogodila. Kad tamo, ništa. Ja san opet tila pomoći, pa joj reći da bi joj to manje smetalo da ima svoju dicu. Onda bi bila sretnija što je slobodna za vikend. Onda tek poludi. Moja je, volin je, ali san jedva čekala da opet ode u taj vražji Zagreb i trči za ministrima i njihovin vikendima kad za bolje ne zna.

• A pusti, ako se prva sitila red je da prva i dobije – Janko će pomirljivo.

• Ajde s milin bogon ti i ona. Iste ste pameti. Ja san joj lipo rekla. Ma Jasna moja, u što ti škola i u što ti godine. Koga je za to briga? Narodu se, ženo božja, sere kad ih svaki dan gleda onakve, u odijelima i kravatama. Kome se, zdrave pameti, gleda guzonju kad dlakavi drob priko kratkih gaća pusti?

• To si joj dobro rekla. Ne znan kome bi se mogli zgadit više nego se gade. Mene moje dite brine. Svaki dan na onome nesritnome poslu ostaje duže i to dobro duže. Vikendima ga skoro i nema. Te nogomet, te košarka. Sada spominje i neki projekt na kojem radi privatno s nekima. Sve to meni izgleda dobro i lipo je da napreduje, ali ja ne znam kad se on misli skrasiti. Svako toliko neko vinčanje, a ni jedno njegovo.

• Dragice, pusti ga. Vidiš da dečko ima svoje ciljeve. Sad mu je to glavno, a drugo će doći. Ne mišaj se uvik u sve.

• Ne mišaj se, ne mišaj se. Koliko si mi samo ‘iljada puta to reka’!

• Da si ti meni sve što si rekla, rekla samo jedan put davno mi govorili ne bi.

• Za veliku mi korist. Koji put mi se čini da me nikad ni ne slušaš.

• Slušan ja tebe, ženo moja, slušan. Tebe i boga.

• Ne zazivaj ga puno. Moga bi se on zajebat’ pa te sebi uzet’.

• Opet ona. Neka ga, neka sad proba izvući ako može to sa školovanjen. Ka’ da se svakome svaki dan takva prilika pruža, pa može siditi, čekati i birati ‘ko će ga bolje u svit poslat’.

• Ja za sada vidin samo pasa di kroz kuću šunjka i laje. I to za masne šolde, bogami.

Kako Ivan i Dinka nisu znali ništa o tome Janko im na brzinu ispriča ono najvažnije i oni se slože (pogotovo Ivan) kako je to lakši put za privatizaciju odnosa s direktorom, a da te nitko ne može optužiti da si dao mito ili se na neki drugi način ogriješio. A to je jedna od najvažnijih stvari. Imati dobar odnos, a da ti se ništa ne može prišiti. Rekao je Janko i za sportska natjecanja i za planove oko regate. Govorio je nekim kao usputnim tonom. Nije htio da zazvuči kako se hvali.

• Bogami brate, mali ti dobro gura. Onda ga sigurno dobro drže. Svaki ti njih voli takvoga.

• Voli, voli, kad podmetneš leđa. Naša je Ivana vodila na izlet najgori razred u školi. Njihova razrednica je pošla na bolovanje, samo da ih ne gleda, pa je ona morala jer je tamo najmlađa. Danima je posli k sebi dolazila, koliko je bila nepeta kako će proći.

• Pa je li dobro sve prošlo?

• Je, kako nije, kad jadno moje dite nije cili dan ni jela ni pila samo da bi njih držala na oku. Na okupu. Da se ne razlete po Zagrebu. Ko bi ih naša!? A tek je počela raditi i još na selu. Da se što dogodi ‘ko bi je ikad opra’.

• Glavno, Dinka moja, da je sve dobro prošlo. Da je koja mater ne kune. A lako će se ona oporaviti. Na mlado je. Nego Mare, ‘oće li ti dica što dolaziti?

• Neće ni za Božić. Ovaj će sve dane raditi pa će onda doći posli. Moran je ponovo zvati jer mi je rekla kako će možda uštinuti koji vikend, ali jučer još nije znala.

• Zašto on sve dane radi? On se tek uči.

• Baš zato. Kažu da u te dane ima najviše hitnoće, a to mu je najvažnije. Ali nije on sam, nego on bude uz nekog starijeg. Nije onda pošteno da se on zajebava, a da stariji rade sami.

• Ajde neka bar negdi ima reda. A kako bi onda bilo da se mi lipo skupimo ponovo za Božić ili, još bolje, za Novu godinu. Mista ima, dica će na svoju stranu, a nama baš lipo kad smo skupa.

• Ta ti je dobra – prihvati odmah Janko. Ionako je uvik nešto, sva’k’ negdi, nešto mora. Ovako se lipo navečer skupimo, ostanemo skupa sve do posli ručka, a ‘ko voli i duže. I dogovorimo se odma’, pa da posli bez velike sile nema mrdanja

• Nije loša – Marko pogleda ženu – samo, ako može bar taj put, bez ono dvoje.

• Nego kako nego bez njih – Janko i Ivan skoro u glas.

• Bez, bez. Bez brige – Dragica odluči u ime ostalih. Baš se veselin. Skupa nan je lipše, a ne ka’ jazavci, svaki u svome brlogu.

• I ja san za – Dinka nije mogla bez uvjeta – ali neka ti ne padne na pamet da ćeš ti sve kuvati. Ja pristajem samo ako se trošak i poslovi podile na svih. Godišnjica, ovo danas, je samo vaša, ali Nova godina je svima.

• U pravu si – Marija je uvijek stavljala naglasak na pravdu – točno ćemo se dogovoriti što će koja i da se nisi pravila pametna. Jasna će ionako sestri praviti društvo i mi smo slobodni. Neka stari, i mi ćemo malo feštavati. Nismo ni mi samo za raditi. Svaka čast sestro, dobro si se sitila.