Blog Oko stola

Kolumne iz Zadarskog lista i roman Oko stola

29. Nije na odmet, ali nije ni uvjet

Nekoliko je dana proletjelo kao da je u pitanju bilo nekoliko sati. Maja je uglavnom  bila kući osim što je jedno jutro obišla nekoliko dućana s bijelom tehnikom kupujući i naručujući dostavu stroja za pranje rublja i još nekih aparata za koje je procijenila da im trebaju. Nije pretjerivala. Marin se nije miješao. Kada ga je nazvala i rekla kako je sve obavila, pošao je s posla na pola sata do dućana, platio račun, potpisao obrasce za obročno plaćanje i dogovorio se kad treba netko biti kući zbog dostave. Lako.

Ivana i Danijel su svraćali svaku večer i subota u jutro je osvanula poput bilo kojeg drugog dana. Za svih, osim za njih dvoje. Marin je prešutno preuzeo ulogu jutarnjeg kupca pa je i to jutro donio mlijeko, kruh i svježa peciva. Ali, tek su nešto malo pojeli, više brljali po tanjurima. Popili su kavu i shvatili kako im je pametnije da krenu. Vjerovali su kako će im promicanje krajolika kroz automobilska stakla umanjiti nervozu bolje nego da sjede i odgađaju neizbježno. Krenuli su. Mislili su kako je najbolje da jednostavno banu na vrata i imali su potporu Ivane i Danijela. Iako se Maja protivila da ne želi ostaviti dojam takve šlape pa da ljudima prvi put dolazi u kuću praznih ruku, nagovorili su je da je tako najbolje. Ivana joj je rekla:

–        Majo ne drami. Tamo ti nitko nije pokondiren i nitko ne pati od izmišljenih manira. Drže do pristojnosti i reda, ali koji će ti put izbit’ zrak iz pluća svojim primjedbama. Dobro ja njih svih znam. Ostavi vremena da ih bolje upoznaš pa ćeš ih onda lako darivati kad ubereš što oni zbilja volje dobivati. Malo ti oni haju za stvari. To su ti ljudi starog kova. Puno im je važnije od koga su dobili, nego što su dobili. Glavno ti je da im se svidiš. A sviditi im se možeš samo tako da mezimca držiš ka’ kap vode na dlanu.

–        Valjda on mene treba držati ka’ malo vode na dlanu.

–        Nije na odmet, ali nije ni uvjet.

–        Ma jeba vas, samo me strašite.

–        Nije Majo, ne strašin te. Bar ja ne. Razumin te da si napeta, ali vidi. Bila bi napeta i da su govna. Ali nisu. Dobri su ljudi, pošteni. Nisu puno školovani, ne izražavaju se učeno, ne znaju satima problematizirati. Ne vole kad im ne’ko soli pamet, ne vole da ih se vara. Imaju snažne instinkte i koji put nešto prihvaćaju ili odbijaju, a da ne znaju najbolje objasniti zašto. Ali ako te zavole i ako budeš Marinu dobra, ako oni vide da ga voliš, moći ćeš im srati po glavi. Za tebe će svit okretati. Zato ti lipo govorin da zajebeš cviće, vaze, figurice i pizdarije. Pokaži se im takva kakva si i ne brini.

–        Ozbiljno.

–        Najozbiljnije. Uvik ćeš biti pod povećalom, ali oni te prihvaćaju srcem. Srcem, a ne glavom. To će doći posli.

–        Pa zašto onda Marin na to toliko popizdi?

–        Zato jer mu je toga puna kapa. A zna da nema izbora. Tako je i gotovo. A kakvi su tvoji?

–        Isti.

–        Pa bolje je tako. Bar ćete biti složni.

–        A valjda.

Prevrtala je Ivanine riječi po glavi nebrojeno puta, zamišljala različite situacije u kojima bi trebalo vidjeti kako koji od staraca reagiraju i već su joj dlanovi počeli znojiti kad je pokrenula Marina i rekla «’Ajmo».

Malo poslije deset u jutro bili su na cesti. Maja je zaključila kako im je za te novce pametnije kupiti «štruk na struju» nego plaćati auto put od Zadra do Šibenika. I tako, išli su starom cestom, uz more.

Sunce se zrcalilo s mora, a krajolik blještao jedinstvenom prirodnom oskudnošću. Čudesan pojam. Raskoš oskudnosti. Drukčije se to ne može nazvati.

–        Majo, oćeš da svratimo u grad na kavu najprije?

–        Bi li ti?

–        Samo ako ti tako hoćeš.

–        Ma bolje nemojmo. ‘Ajmo tamo.

–        Dobro.

Tetak je u svom dvorištu imao mjesta za nekoliko automobila i Marin je bez ustručavanja uvezao svoj i ne razmišljajući da bi mogao smetati. Znao je da ne smeta i da nema potrebe ostavljati  auto negdje na pločniku. Bilo mu je drago vidjeti novi tetkov auto kroz otvorena vrata garaže. To je značilo da su svi kući jer se iz njihovog dijela grada nije baš lako dalo bilo kuda pješice. Ako su Janko i paš mu Marko i bili jutros negdje, vratili su se.

Maja ga je napeto gledala jer se imala suočiti s komisijom. Već je to nekoliko puta rekla, kako su svi oni imali «samo one druge strace, a ona ima žiri». Desnom ju je rukom obgrlio, a vrškom prstiju lijeve lagano joj podigao bradu i poljubio. Nasmiješio joj se u znak ohrabrenja i tiho šapnuo «Ništa se ti meni ne boj».

Pozvonio je. Zvono je u tonalitetu odjekivalo kroz kuću i znao je da je to tetkovo maslo. On je volio takve izraze veličine. Isto je tako bio siguran da to teti Mariji ide na živce.

Vrata je otvorio tetak Marko i odmah uzviknuo: «A lipotane!». Onda je ugledao Maju i Marin mu je rekao: «Ovo ti je moja cura. Maja.»

Tetak je širom otvorio vrata i pustio ih u,  po svom mišljenju, velikom stilu u svoj dom. Dok je zatvarao vrata počeo se smijuljiti zamišljajući ženinu i Dragičinu reakciju i pohitao za mladima ne želeći baš previše zamišljati kad su i pozornica i akteri spremni. Kad je bio na kraju hodnika, pred vratima dnevnog boravka, počeo je vikati:

–        Mare, Mare, Marin nan je doša’ … – pa ušavši u dnevni boravak doda – ali nan nije doša’ sam.

–        A ‘ko je …

–        ‘Ajde lipotane, ‘ajde. Uđi.

–        Evo, ušli smo. Dobar dan, ovo je moja Maja. Danas ćete se upoznati.

Marin je promatrao Dragicu, pa tetu Mariju i svoga starog Janka, strpljivog sudionika u ovoj maloj zavjeri i sa zaštitničkom rukom oko Majinih ramena pustio ih da dođu do daha. Tetak Marko mu je bio izvan vidnog polja.

Kako se i očekivalo, Dragica je do daha došla prva. Čitavo vrijeme promatrajući sinovljevu odabranicu lagano je ustala i prišla joj  riječima:

–        A dušo, lipa li si.

Jednako naglo kako je nastao, tajac je prestao i odjednom su svi u glas govorili. I Maji i Marinu je ta kakofonija, zbog napetosti koja je prolazila, bila još bučnija i konfuznija. Janko im je prilazio zažarenog pogleda i nešto govorio, teta Marija je Marku davala nekakve naloge prilazeći im i sama, Marko se nije dao odmaknuti usprkos Marijinim nalozima, a i on je nešto govorio. Dragica je zapravo jedina šutjela i promatrala događaje i sudionike.

A tako je li, kurbo mala. Mislija si me pritirat’ uza zid. Da mi je samo znati ‘ko je sve sudjelova’ u ovome planiranju. Nisi ti to sam smislija, niti bi to tebi samome na pamet palo. Vidi’ ćemo mi još ovu malu mudricu, ako nisu u tome i prsti one Ivanove i Dinkine male. Sve je drukčije od one nedilje kad su skupa pobigli od stola. Ništa zato, sve će se to saznati.

Marko ih je svih gurkao prema stolu i tjerao ih da sjednu. On sam je šeptrljavo oblijetao oko njih i nutkao ih svim što mu je tog trena palo na pamet, iako ga oni baš i nisu slušali nego su išli prema stolu i dalje su svi govorili u glas. Kad više nije znao što bi im ponudio nije mu preostalo ništa nego:

–        Mare, imamo li još štogod?

–        ‘Ajde sidi, beno jedna i pusti mene. Dico, brzo će ručak, a vi ste mi sigurno malo od puta. ‘Oćete nešto oštrije. Marine? Majo?

–        Daj teto meni rakijicu, a što bi ti Majo.

–        Ma i ona će, bogati. A i mi ćemo. Daj Marko onu škuru bocu i bićerine.

–        Evo odma’.

Godine Marijine dresure ipak nisu bile uzaludne i Marko je sve iznio na stol na pladnju od nehrđajućeg čelika, uredno posloženo. «Škuru» bocu u sredini pladnja i čašice oko nje. Boca je bila od nekog uvoznog pića i davno joj se skinula etiketa, ali Marko je baš takve boce, tamne, najviše volio za svoju specijalnu travaricu, istu onu koju je imao i Janko jer su je zajedno radili, ali Marko je još u svoju stavljao razne biljke po nekoj svojoj, tajnoj recepturi. U skladu s godišnjim dobima i kako bi nadolazila sezona pojedinih trava ili plodova Marko je imao zbirku od više različitih domaćih rakija. Neke su mu dozrijevale na suncu, neke u hladu i nije baš puno volio govoriti o tome kako koju pojedinu rakiju pravi i kombinira. Svima je zadovoljstvo u ispijanju i nazdravljanju trebalo biti dovoljno. Njegova je Marija, kao prava vjerna saveznica, čuvala te tajne i iako je znala što se u svakoj pojedinoj boci nalazi, samo je iz iskustva nagađala u kojoj će prigodi Marko iznijeti koju od njih. To je uvijek prepuštala njemu, a kako su gosti redovito bili oduševljeni (osim onih koji nisu podnisili miris rakije) nije se time nikad puno ni zamarala. To je uvijek prepuštala njemu. Ajde bogati, neka i on nešto po  kući radi. Ne more samo isti i piti.

–        A dico moja, živili vi meni – Marija je, kao domaćica, preuzela na sebe uvod i svi su se pridružili. – Dobro vi meni došli.

–        Fala teto.

Kad su ponovno posjedali oko stola Marko je požurio nadoliti čašice kako bi nekako prevladao vlastitu i njihovu zbunjenost. Ipak je Janko progovorio prvi.

–        I tako, sinko moj, doša’ je red i na nas.

–        Kako misliš, doša je red.

–        Pa eto tako. Doša’ je red da i mi saznamo što ti kaniš od sebe i od nas.

–        Što ti to znači.

–        To znači, tovare, da bi ja, da iman ovakvu curu, urlika da me cili svit čuje i pokaziva bi je svakome. Ne bi je sakriva u onome stanu i čuva za je samo za svoje oči  ka’ i ljubomorni pas.

–        Ma nisan …

–        Bolje ti je muči – Dragica je predugo šutjela – dobro ti otac govori. Cura ti je lipa ka’ gospa, a ti se samo šuljaš iz kuće i ne daš nikome blizu.

–        Nije mi samo cura.

–        Nego što ti je?

–        Sve. Preselili smo se stan i mi ćemo sad tamo živiti.

–        I to si sakriva, beštijo jedna. Meni si tamo punija glavu pasima i pizdarijama, a iza leđa si mi se ženija. Najlipšu stvar si sakriva od nas ka’ da smo ti najgori na svitu. Pa dobro, jesi li ti bija kapac …

–        Stani malo, maaajko! Stani. Sad ćeš ti malo slušati mene. Ništa ja nisan sakriva i niste vi meni najgori na svitu. Niste vi ništa «naj» nego samo najdosadniji.

–        Mi najdosadniji?

–        S tobon na čelu. Kad san naša’ ženu s kojom sam spreman diliti život ja san joj to tako i reka’. I kad je ona isto rekla meni, zna’ san da san naša’ pravu. I kad san to ja sazna’ onda san je doveja k vama. Da je vidite, ne da mi je vi birate. Ništa vi ne morate birati jer san već izabra ja. I to ti samo tako more biti.

–        Drugo, sinko moj, ne bi ni valjalo. Što misliš, da bi ja bila sritna da mi sin ne zna sebi ženu nać’? Ne bi sinko, viruj mi da ne bi. Ali isto tako meni nije drago da ti misliš kako išta od mene moraš sakrivati. Kažeš, izabra’ si.  Pa neka si. Nisi ni ukra’ ni ubija’. Samo što ja neću da Maja dobije krivi dojam o nama zato jer se namirila na tebe, tako blesavoga. Ali doći će sve na red.

–        Ma čekaj Dragice, stoj sad s miron. Tako je kako je. Vidila si i sama da nešto muti.

–        Nema on što mutit’.

–        Stani Draga, prije nego teška rič padne – umiješa se Marija. Skočila si ka’ vatra, jadna Maja još skoro da ni rič nije rekla. Dušo moja, nemoj se ti puno osvrtati na moju sestru. Ona ti je sad zbunjena, uvriđena i ‘ko će ga znat’ što je ona sad sve još. Ništa ti ona ružno ne misli nego … Što se smiješ?

–        Smijem se jer su svi točno sve pogodili. Baš je kako su rekli Marin i Ivana.

–        Aha, znala san ja da ona tu svoje prstiće ima.

–        Znaš majko da se i ona seli živiti sa svojim dečkom.

–        Kruno Isusova …

–        E, tako je. U ponediljak po podne su bili kod njezinih i njegovih i rekli im.

–        Lipo bogami, mora da su in matere sritne ka’ što san i ja. Ali neka, bogu fala, imati ćete i vi svoju dicu i neće van biti bolje nego je meni. Neka, neka, nije krv voda.

Oglasi

One thought on “29. Nije na odmet, ali nije ni uvjet

  1. Pingback: Pretposljednji nastavak romana Oko stola « Blog Oko stola

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s

%d bloggers like this: