21. Marin donosi odluku, a Dragica za to ne zna

Usprkos dojmu da su pronašli kakvo takvo rješenje za moguću nastupajuću opasnost daljnje je poslije podne izgubilo puno od draži koje je imalo vrijeme prije Jankovog poziva. Prava je istina zapravo bila vrlo jednostavna. Svi su oni bili neodlučni. Znali su da između dva zla  moraju birati ono manje, ali nikako odlučiti (ni zajedno, ni svaki za sebe) koje je zlo manje.

Je li bezbolnije fino i iskreno sve reći unaprijed znajući kako će njihovi odabranici postati predmetom ispitivanja vođenih čistom i neselektivnom znatiželjom. Ne samo roditelji (čitaj majke), nego i svi ostali, rod i pomoz’ bog, osjetiti će se pozvanima dati pokoji dodatni obol svojim novim spoznajma. I to niti željeni niti zvani. Nema veze, pozvati će se sami.

Ali to će biti tako i u drugom slučaju. Ako nastave šutjeti o svojem intimnom životu, izazov neće biti ništa manji, dapače, možda čak i veći. Skrivati se nije zapravo uopće moguće, a oni se niti ne žele skrivati. U njihovim odnosima nema «nedozvoljenog», nema «zabranjenog». Što to oni uostalom čine, a da ne bi smjeli?

Čitavo vrijeme, nakon Jankovog poziva, pretresali su tu temu. I svatko je, na svoj način ali vrlo slično, govorio o istome. Danijel, koji je i najmanje govorio, prekinuo je diskusiju riječima:

–        Ma čemu drama? Pa i ovako stalno melju i stalno su neki kurac zabrinuti. Svaki dan čuju priče ili o otkazima ili o oduzimanju imovine, o tome kako je netko upao u dugove ili kako mu je propala firma.  Stari ionako govori kako ni ne znamo koliko nam je dobro. Omiljena mu je «Da san ja ima’ ovo što ti imaš, mislija bi’ da san uvatija boga za jaja». Stara kuka puno više nego on. I uvik nešto pizdi. Tako će i biti, samo će prominiti temu.

–        Ma znan ja to – Marin će – ali i ovako stalno jebe o dici i unucima. Što će tek biti.

–        Pa bar je vama lako. Imate ovaj stan. Uselite se i što vam može. Ne može doći ako se ne najavi.

–        Ivana, skužaj. O tome nisam još govorio s Majom, pa neću ni s tobom.

–        Oprosti, oprosti. Izletilo mi je.

Uvidjeli su da ta nagađanja ne vode ničemu i složili se kako je najbolje pričekati i vidjeti kako će se događaji razvijati. Razišli su se u pomalo pokislom raspoloženju. Danijel je plastičnu vrećicu s posteljinom stavio u svoj auto, pa će se on Maja sutra čuti. Kad su sjeli u auto, Marin upita:

–        ‘Oćemo li mi sad nekud sami?

–        Ma ne bi’.

–        ‘Oćemo se vratiti u stan?

–        Nemoj, nervozna sam. Znam da ćemo samo dalje svrdlati po ovome, a to mi se ne da. Odvezi me doma pa da u miru promislim o svemu što se reklo i što se nije reklo.

–        Što ti to sad znači?

–        To što san rekla.

–        Čuo sam što si rekla, ali nisan  ubra’ što bi to trebalo značiti.

–        To bi trebalo značiti da bi ja baš volila znati kada ćeš se udostojati razgovarati sa mnom, o onome o čemu nisi htio s Ivanom. Eto, to znači.

–        Nemoj se ljutici, mačkice. Nisam ništa ružno ni rekao ni mislio.

–        Pa kad misliš?

Zaustavio je auto na autobusnom ugibalištu blizu njezine zgrade (nema veze, nedjelja je navečer) i pogledao je. Uzvratila mu je, ravno u zjenice i vidjela kako njegov pogled postaje sve blaži i mekši:

–        Kad god poželiš. Ja bi’ ionako po čitave dane bio s tobom.

–        I ja bi’ s tobom, ali to nije tako jednostavno. Što će…

–        ‘Ko je ikad rekao da je jednostavno?

–        Ozbiljno misliš – upitala je dok mu je glavu privlačila k sebi.

–        Mmm, da.

*      *      *

–        ‘Ajde, pusti me sad. Zvrcni me još večeras. I pusti da prespavamo pa ćemo se sutra vidjeti. Meni je nastava nevečer u osam.

–        OK. Ako ti tako kažeš. Čujemo se večeras i čujemo se sutra kroz jutro. Daj još ljubac.

*      *      *

Kad je ušao, vidio je Janka u kutu trosjeda i vidio je Dragicu kako na fotelju istresa sadržaj jedne velike najlonske vrećice. Dječja robica. Za miloga boga, otkud joj to i što će joj to? Djelovala je kao da sortira humanitarnu pomoć. Što ju je sad spopalo?

–        O, projektant. I doma si stiga’ doći. Jesi li, sinko moj, isprojektira’ sve što si zacrta za danas?

–        Jesam, baš jesam. A čemu taj prijateljski ton?

–        Ništa dušo. Samo su te se ćaća i mater zaželili vidit’ od kad si na tašte iz kuće izaša’. Bojali smo se da si gladan.

–        Ma nemoj. E, vidiš, nisan gladan.

–        Dobro, dobro. Bolje da nisi.

–        ?

–        Marine – javi se Janko – imaš li ti kakvih planova za drugi vikend?

–        Ne znam. Zašto?

–        Mare je zvala da bi stara i ja došli k njima. Znaš, ja odem po Marka kad im jave iz salona da mogu preuzeti auto. Staru odvezen odma’ u jutro, a ja s njim pođen tamo. Naš auto bi ostavija doma, pa da ti dođeš po nas u subotu ili nedilju, kako ti je zgodnije.

–        Ali ne bi te tatica tija diškomodat’ od tvoga projekta. Da ne padneš u zaostatke. Moglo ti posli biti teško uvatit’ korak.

–        Majko, što je tebi danas?

–        Ništa meni, sinko moj, nije. Ja se samo bojin da ti previše radiš. Cile dane si na poslu, a ostalo vrime radiš na ton projektu. Je li to nešto honorarno? ‘Oće li to ne’ko platiti?

–        ‘Oće, platiti će?

–        A koliko?

–        A što to tebe briga. To je jedan privatnik i ako taj projekt uspije i ako ga naplati, platiti će on nama. Možda ne u kešu, ali će nam onda kupiti kompjutere ili bilo što drugo što može pravdati kroz firmu. A što to tebe toliko brine? Je li ti novaca fali?

–        I da mi fali, što mi fala bogu ne fali, ne bi tebe pitala.

–        Onda dobro. Iden ja u sobu.

*      *      *

–        A ti baš misliš tu sidit’ i mučat’  ka’ i mumija?

–        A što bi to ja triba’?

–        Reci dvi riči. U zdrav nas mozak zajebava. Radi što ga je volja i kako ga je volja. Ide di ga je volja, s kim ga je volja, kad ga je volja. Sad će pizditi na mobitel i kompjuter opet kako je njega volja. A ti lipo sidiš ka’ i da si u hotelu, a on je nepoznati u sobi do tvoje …

–        Miran san kad znan da san u dobron hotelu s dobron recepcijon koja sve vidi i sve zna.

–        Mogla san i misliti da vi skupa šurujete. Misliš li ti Janko da san ja blesava?

–        Ostavi me, ženo božja …

–        Ne držin ja tebe Janko. Ne držin. Ali dobro me slušaj. Ja nisan nikakva svetica i moja kuća nije crkva, ali bogami nije ni kažin. Oltara ovdi nema, ali zato boga ima i bit će ga dok san ja živa. Ako će ti se sin kurvat’, a ti mu davati blagoslov, tome pod mojin krovon mista nema. To dobro utuvi u tu svoju glavu, a onda reci i njemu. Za menon ni’ko nikada nije upira prston do sada, pa neće ni od sada.

–        Dragice što je tebi?

–        Znan ja.

–        Reci onda i meni.

–        Janko, ti dobro znaš da nikada ništa od mene nisi uspija sakriti. Ni ono malo koliko si tija. A neće bogami ni on, pa sve da mu deset takvih ka’ što si ti dođe u pomoć. Neću kurvaluke. Ti dobro znaš o čemu ja govorin. Ne branin mu cure, ne daj bože. Ali njemu nije vrime od tiranja vitra, nego mu je vrime od ženidbe i ozbiljnosti.

A sad ću te pustiti. Ne govori ti, pa neću ni ja. I nemoj misliti da san blesava i nemoj misliti da san mutava. Ja ću istrpiti ove dane sad jer to puno ne triba brigat’ ni moju sestru ni njezinoga muža. Ali, ako sve ne bude na svome mistu dok se vratimo iz Šibenika ja stvar uziman u svoje ruke.

*      *      *

Kad je Dragica posložila robicu, otišla je u kuhinju pozabaviti se oko večere. Nije čak bila niti toliko ljuta, koliko uvrijeđena tom glupavom zavjerom ona dva goveda. Ma zamisli samo, pizda li in materina, oko čega su se dvi mudre glave našle udruživati. Da mi je samo znati kako je stari tovar provalija prije mene. Teško da mu je mali nešto reka. Uvik je lakše govorija meni, nego njemu. Ništa, doći će i to na vidilo. Samo neka ne misle da će na ovome stati. Ma nemoj, mladome se pastuhu osladilo, a stari mu prasac čini hladovinu. Čekaj, čekaj. Samo čekaj.

Dok je ona mudrovala u sebi i lupala loncima Janko se ušuljao u Marinovu sobu i taman kad je htio zaustiti Marin mu reče:

–        Čuja san svaku rič.

–        Onda sve znaš.

–        A znan. Jebi ga, samo da nije toliko nasilna. Maja i ja smo se skoro dogovorili da počnemo skupa živiti.

–        Već.

–        Da, pa pet miseci smo skupa i svih nan je pet bilo lipo skupa. Vidit’ ćeš je kako je lipa i mila. Svidit’ će ti se. Sad ćemo viditi kako će nan bit’ svaki dan, cili dan. I taman kad smo se ’tili u miru dogovoriti, doletija je tornado.

–        Pa znaš je kakva je.

–        Znan ja kakva je ona, samo ona ne voli misliti o tome kakvi su drugi. Maja slabo trpi da joj ‘ko tuca sol na glavi. Ja ne bi volija da se moran opredjeljivati na taj način. Ako Dragica nastavi po svome, mogla bi brzo zube slomiti. A ja je neću braniti jer mi je nje i njezinih pizdarija i zabadanja ionako pun kurac.

–        A ‘ko će nju sad smiriti? Sad kad je krenula, ona je ka’ ralica.

–        Onda će joj biti, kako bude.

–        Ma reći ću ja njoj da nije baš kurvaluk  i da ti nisi…

–        Ne govori ti njoj ništa. Pusti je neka kvasa. Neka kuje zavjere i urote. Što jače udre glavon, to će prije shvatiti di joj je misto.

–        Nemoj tako …

–        Tako, tako. Ti si u to upa’ ni kriv ni dužan. I znaš, kako god ispadne, da si najeba’.

–        A znan.

–        Dobro. Onda muči, čini fintu da ništa ne znaš, a ja ću njoj već namistiti pušku.

–        Dobro, ali isto pazi što radiš. Nemoj da se puno uvridi ili da je zaboli. Ti znaš da ona, kad se o tebi radi, nema pameti. Nego, mi bi sutra tribali ići štogod kupiti Nininon ditetu. Moga’ bi nas ti odvesti u grad.

–        Ma nećete se dizat’ u zoru zbog toga. Poći ću ja na posa’ buson. Nije to nikakav problem. I buson se vratiti.

–        Opet ćeš projektirati – Janko će dignutih obrva.

–        A, jebi ga stari. Veliki je ovo projekt. Moga bi potrajati, pa onda triba sve dobro sagledati.

–        A, ti onda gledaj – stari je blago slegnuo ramenima, a izraz lica i očiju odavao je razumijevanje i zadovoljstvo.