Blog Oko stola

Kolumne iz Zadarskog lista i roman Oko stola

28. Marin i Maja uživaju savezničku podršku

Marin je, prije nego je pošao iz ureda, nazvao jednu poznanicu, vlasnicu cvjećarnice i naručio buket poželjevši da izgleda kao da je napravljen od poljskog cvijeća. Bogat, šaren, malen. Ova je u sredinu stavila nešto slično ljiljanu i okružila ga nekim cjetovima što su izgledali kao velike tratinčice. Sredina je svima bila žuta, ali su latice svakog cvijeta bile u drugim bojama. Bile su tri kombinacije boja latica sa žutom sredinom. Bijele, baš kao kod tratinčice, svijetlo žute i svijetlo smeđe. Margarete, tako je barem rekla, dok se onim travama koje je u to nekako uplela nije niti trudio zapamtiti imena.

Nahrupio je, po svom običaju, na vrata i trkom potražio Maju. Pored štednjaka, njemu okrenuta leđima, nije se pravo niti snašla kad joj je, dok je još bila u poluokretu, stavio buket pred oči i počeo je grliti i ljubiti. Kako nije pokazivao da ga bilo što drugo zanima Maja se lagano izvila i rekla:

–        Ako misliš nastaviti, ugasit ću vatru ispod ručka.

–        Mh, nemoj odma’ gasiti.

–        Ako je ne ugasim ili ne nastavim kuhati, morat ćeš danas živiti od ljubavi.

–        M?

–        Ajde, malo me pusti. Ne triba na brzinu. Više nismo po sekreto.

–        Nismo, ali zato si slađa.

–        I ti si, mišu. Što kažeš, da zovnemo Ivanu i Danijela. Baš se dobro slažemo, a njih jadne muči prostor.

–        Misliš sad, na ručak?

–        Ima dovoljno, ali nisi ih pitao kad mogu. Meni je nastava večeras, ali imam samo jedan sat. Večeras su mi početnici.

Nije mu trebalo govoriti dva puta. Ivanin broj je bio u memoriji i već je zvonilo na drugoj strani. Marin je na brzinu izrekao poziv i shvatio da je Ivana već u školi jer se u pozadini čulo zvono. Ona i Danijel imaju nastavu po podne i neće biti gotovi prije večeri. Kad je to Maji ponovio rekla je:

–    Super, taman dok vi popijete piće, ja sam gotova.

–        Čula si Ivana.

–        OK, reci Danijelu i ako je sve OK ne moraš niti zvati. Nađemo se oko šest i po u Spinakeru. Bliže sedam? OK. Bog. Evo ga mala, dogovoreno.

–        Bravo. ‘Ajde, spremi stol. I ne zovi me «mala».

–        Nemoj ni ti mene «mišu».

–        Kad smo sami mogu sve.

–        Onda mogu i ja.

–        Ma nemoj.

–        Ma moj.

–        ‘Ajde ne seri i neka to bude zadnje.

–        Neka bude.

–        Marine, moja mora biti zadnja čak i kad se slažeš. Utuvi to u glavu dok ti je na vrime.

Hinio je čvrsto stisnuta usta, čitavo mu lice smijalo, a ramena podrhtavala dok ju je zagrljenu vodio onih nekoliko kratkih koraka do stola.

Dok su ručali Marin je prepričao davež ispred firme. «Sva sreća da je bilo dovoljno kibica pred kojima se mogao producirati». A onda mu je nešto palo na pamet. Od kada su se počeli sastajati u ovom stanu «za ozbiljno»prikupili su nešto svojih stvari. Ali to je bilo neophodno za boravak od po nekoliko sati. Misle li ovdje živjeti puno im toga nedostaje.

–        Majo, što misliš da nešto stvari donesemo ovamo?

–        Misliš danas?

–        Ne mora biti danas, ali ovih dana ćemo morati. Moramo vidjeti što nam sve fali.

–        Mašina za robu, broj jedan.

–        OK. Ali onda nam fali i roba.

–        Slažem se. Samo, onda ti je i pred punicu stati.

–        Bože moj. Možemo to srediti do večeras. Bit će nam lakše nego druge dane, a subotu ili nedjelju ionako idem po starce. Danas nam je komotnije.

–        OK. Odvezi me doma, ti uzmi svoje i dođi po mene. Ako doma i bude vatre, što sumnjam, ja ću glavninu ugasiti dok ti dođeš.

–        Neće biti vatre?

–        Ne. Još su sigurno u šoku. A i nisu takvi da skaču u oči. Biti će toliko znatiželjni da se ne moraš bojati. Više će te gledati i slušati nego što će te bilo što pitati.

–        Toga se i bojim. Izložak u zoološkom vrtu.

–        E jebi ga, stari. Bez toga ne ide.

–        A da ja najprije zavrtim kavu?

Kad je iskrcao Maju i ostao sam, Marin je počeo razmišljati o situaciji u kojoj se našao. Poznavao je jako puno ljudi. Gotovo svakodnevno je upoznavao nove, ali ovo mu je zapravo prvi put da upoznaje ljude, o kojima osim iz priča pojma nema, koje nikad nije vidio, ali mu je na neki način život za njih vezan. Oni su roditelji žene koju je odabrao za sebe, kojoj je predao sebe i još u tome uživa. Morat će ih prihvatiti, ako očekuje da oni prihvate njega. Nikada i nije nikome pristupio s «’ko te jebe» stavom. Stavom u osnovi obranaškim. Nije smatrao da je bilo što skrivio, osim što je sve išlo tako naglo i spontano. Ali, on i je bio takav. Spontan i neposredan. Ono što je u njemu bilo proračunato bilo je vezano za posao. Ali i tamo, barem je on tako bio uvjeren, samo na razini međuljudskih odnosa. Nije on stvorio situaciju u kojoj se glavešine jedan drugog boje i sve skrivaju. Koliko svoje tajne strasno skrivaju, toliko strasno tuđe otkrivaju, pa bježe u druženje s psima umjesto s ljudima. On samo želi da njegovo znanje dođe do izražaja, a nije kriv što je to najmanje važno i što će ga na poslu radije pitati linja li mu se pas nego kako bi riješio stručni problem. Njih se ionako samo zataškavalo, radije nego rješavalo. Lakše se bilo praviti da problem ne postoji ili ga prebaciti kome drugome, a sam poći negdje uz more bacati psu šiške i štapove. Nije on to izmislio, ali opstao je pretvarajući se da to ne vidi. Jebi ga, valjda ga Majini starci neće osuđivati zato jer se nije rodio kao revolucionar. Zato jer sebi i njihovoj kćeri želi najbolje. Što želi da dobiju najbolje, da prođu kroz život bez da prodaju duše i bez da vidaju revolucionarne rane. Da svakoga dana normalno opstaju među ljudima koji ih okružuju, da se nikoga ne srame, ali i da ne hodaju gradom potajno, u mislima, birajući mjesto na kojem bi najradije vidjeli vlastiti spomenik. Bio je sasvim normalan čovjek. Volio je pohvale i priznanja, ali mu nije bilo do slave niti do toga da mu bilo tko u ekstazi, pravoj ili glumljenoj, izvikuje ime. To neka radi tko voli, a jedina ekstaza do koje je njemu stalo je ona koju su doživljavali Maja i on kada su se prepuštali sami sebi i jedno drugome. I tako će biti. Tako će ostati.

Dragica je uvijek brižno i uredno odjeću slagala na mjesto tako da je sada, za čas, prevrčući stalno iste misli po glavi, složenu odjeću samo premjestio iz ormara u jednu veću i jednu manju putnu torbu. To će, za sada, biti dosta. Ubacio je torbe u prtljažnik, zaključao kuću i krenuo. Još uvijek s istim mislima, ali nekako odlučniji da baš ništa ne forsira. Doći će, reći «dobar dan», a dalje će već nekako biti.

I bilo je. Dočekalo ga je dvoje zbunjenih ljudi, godina njegovih staraca, koji su vjerojatno prethodnu noć i ovaj dan proveli prevrčući slične misli po glavi. Suočili su se i oni s nepoznatom situacijom. Bila je za očekivati, ali tek se sad dogodila.  I oni su se, poput Dragice i Janka, pitali što je to s njihovom kćeri, ali za ovakav nagli obrat nisu bili spremni. Zatečeno su ga gledali i vjerojatno se, u sebi,  sami sebi rugali čega su se to uopće bojali. Vidjeli su pristalog mladića, uredno odjevenog i očito dobro odgojenog, kako sa strahom u očima očekuje da se nešto dogodi.

A što se uopće trebalo dogoditi. Maja je skuhala kavu i dok su pili ona je vodila razgovor, zapravo ona je govorila. Ostali su bili toliko smušeni i zatečeni da su uglavnom glasno odobravali sve što je ona rekla.

–        I tata i mama još uvijek rade.

–        Super, super. Treba ostati aktivan.

–        Marin je pri vrhu u svom odjelu.

–        Aha, bravo. Glavno da te cijene.

I tako sve do onog trenutka dok ona nije rekla kako moraju krenuti da se stigne spremiti za nastavu. Da ona nije to rekla i najavila pokret oni bi valjda ostali balzamirani za onim stolom.

–        Eto vidiš mišu, osta’ si živ.

–        Huh, jesan. Jesan ali jedva. Sidija san u autu i skuplja’ snagu za popeti se do njih.

–        I vidija si da nemaju rogove.

–        Pa zna’ san da nemaju. Ali znan i da je sve ovo naglo i da su se mogli pripast, a onda čovik, kad je prestrašen ka’ što ja, more učinit’ svašta.

–        Zato, kad se skupe blesavi, treba netko pametan. A to sam ja.

–        Bogati, baš tako!

–        Baš tako.

Vrijeme je brzo prošlo i dok se Maja na brzinu sredila za nastavu bilo je skoro sedam sati te večeri i kad su uletjeli u kafić Ivana je sjedala, a Danijel vješao njihove jakne. Pozdravili su se i Maja se uopće nije htjela zadržavati, ali je Ivana inzistirala:

–        Ma čekaj samo čas, da se dogovorimo.

–        Što se imamo dogovarati. Vi popijte piće i ajte doma. Ja ću doći čim mi nastava završi.

–        Što ne triba doći po tebe?

–        Ma ne triba. Malo ću prošetati. Triba mi zraka posli ovog danas, a i posli onih tamo talambasa u školici.

–        A što je to bilo danas? – Ivana je gorila od znatiželje.

–        Marin će vam reći. Ja letim. Bog.

–        Bože, ka’ vitar je. Marine, što je to bilo?

Marin im  je u osnovnim crtama ispričao što se sve dogodilo u ovih par dana koliko se nisu vidjeli. Nije puno ulazio u prepričavanje svojih dvojbi oko toga na koji će način pristupiti Majinim starcima, nije niti spomenuo njihov mali sukob od jučer. Sve je stalo u kratko «usra’ san se».

–        Ma čekaj, sve to od subote, nedilje do danas?

–        Eto.

–        Majko božja, dobro da ste normalni. Danijele?

–        Mm.

–        Nismo ni mi u velikom zaostatku.

–        Što mi ‘oćeš reći? – Marinu je već zapravo bilo jasno, ali htio je od njih čuti.

–        ‘Ajde Danijele, neka i od naše strane bude muška priča. Ja ću to s Majom večeras.

–        Pa evo. Mi smo isto zaključili da nam je dosta skrivanja. Ne radimo ništa ružno ni loše. Nama je nastava jučer bila u jutro, tako da smo kroz po podne odradili starce. I moje i njezine.  I jedni i drugi su ka’ opareni skočili na podstanarstvo i nude hipoteke na kuće, stanove, što god hoćemo samo da negdje nešto svoje kupimo. Do tada, ili kod jednih ili kod drugih.

–        Jeba te, ostali su onda samo Dragica i Janko.

–        Izgleda da je tako. Nego Marine, imate li vi doma što za večeru?

–        Nemam pojma.

–        Dobro. Ajmo sad tamo, a ja ću nešto kupiti u onom vašem samoposluživanju u kvartu neka bude spremno dok se Maja vrati. Pokret.

Ivana je svoju nervozu liječila poslovanjem na sudoperu i oko štednjaka. Marin i Danijel su bili previše uznemireni novim saznanjima, a da bi mogli sjediti. Tako su uglavnom stajali, premještali se s noge na nogu, pijuckali vino, seruckali. Jedva su dočekali Ivanin nalog da postave stol. U želji da se oko bilo čega angažiraju postavili su ga tako da se ni najbolji restoran ne bi toga posramio. Čaše za vino, čaše za vodu. Još je samo Maja živjela u uvjerenju kako će se te večeri pričati uglavnom o njoj i Marinu i već joj je bilo dovoljno uzbuđenja samo oko toga.

Razuvjerila se čim je ušla jer joj je Marin s vrata rekao najvažniju novost. Čak se i suzica pokazala dok je čestitala Ivani i Danijelu. Marin joj je pomogao s knjigama koje je nosila na nastavu, jaknom, torbom, dodao joj čašu vina. Mislio se bi li joj ponudio da sjedne, ali činilo mu se ipak da će za nju biti bolje da ovako šetka dok je Ivanu ispitivala i istovremeno iznosila njihove detalje. Njima dvojici je postalo teško pratiti njihov razgovor, a bili su i gladni. Svaki je uzeo svoju «malu» i doveo je do stola. Marin je rasporedio hranu po tanjurima, Danijel nalio vino u čaše. Njih dvije su, jedva svjesne svega toga, nastavljale pričati i prepričavati neke detalje za koje su ova dvojica tek tada postali svjesni da su se zbilja i dogodili. Prije ih nisu ni primijetili.

Ipak se sve pomalo opuštalo i smirivalo i Ivana je prva rekla:

–        Onda, ostaje slučaj Dragica.

–        A da. Ostaje. Ali ne za dugo. Kad ih vratim iz Šibenika …

–        A zašto – Ivana odmah uskoči – ne bi’ ja tako.

–        Nego kako.

–        Ja bi’ povela Maju tamo, jer ako to ne učiniš evo ti tete Marije na vrata za dva dana, ako ne i prije. Jeba te, pa luda je za tobon. A nije joj ni muž bolji.

–        Istina. Što ti kažeš Majo?

–        Pa ne znam baš. To će tek biti bomba, atomska.

–        Pa moja stara i je atomska bomba. Oko nje ništa ne frca samo kad spava.

–        Baš mi zato nisu drage takve predstave.

–        Neće se ništa dogoditi, ako se toga bojiš. Može se samo uvriditi što je sve prošlo bez velike uvertire i što je, bože me sačuvaj, zadnja saznala. Ali to će brzo proći. Previše je znatiželjna i previše posvećena tome da me oženi tako da će je zbunjenost brzo proći. Ima ti ona spremne sve scenarije u glavi. Nikad ona nije bez aduta u rukama.

–        Kad ti tako kažeš.

–        Dobro ti on Majo govori. Dragica je takva. Sve bi ti dala i učinila, samo ne voli da joj se netko otima kontroli. Taj je najeba’, ali je nikad dugo ne drži ljutnja i nikad od nje neke prave opasnosti. Pas koji laje ne grize, a ako to za ikoga vridi, onda vridi za nju.

–        Pa kad bi to?

–        Rekli su da ja kažem kad ću doći po njih. Subotu ili nedilju, kad god je meni lakše. Nina s mužem dolazi u petak.

–        Pa koliko oni tamo ostaju – upita Ivana.

–        Nešto duže od vikenda jer ovaj ima neke dane od dežurstava. To će koristiti sada, jer posli Nove Godine ionako svi stariji doktori idu na skijanje pa on opet mora raditi.

–        Mogu li ja – ubaci se Danijel. – Njih će oni već probaviti u petak po podne, a vas čekaju u nedilju. Zato vi dođite u subotu. I to im javite u zadnji čas.

–        Popizdit će da nisu spremne.

–        Ajde ne pizdi sad ti – Ivana je dobro znala što govori – pa nakuhati će i napeći za vojsku. Mogu jedino biti nespremne za isljeđivanje, a to se i traži za prvi put. Ovako vam ostaje nedilja za smirivanje situacije. Možete lipo i starce dovest jedne drugima i u nedilju na večer ste na miru. Bravo Danijele.

–        Meni se čini dobar plan. A Majo?

–        A, nekako mora biti. Pa neka onda bude tako.

Kad su nekako stekli dojam da se ono početno uzbuđenje smirilo nastavili su razgovor tamo gdje su stali prošli put kad su bili zajedno svo četvero, oko istog stola. Samo, s tom razlikom, da su svi njihovi planovi, koje su kovali za budućnost, sada imali jednu novu dimenziju. Odjednom im se sve činilo realnije i izvedivije. Planovi koji bi mnogima, do pred samo nekoliko dana, izgledali kao mladenačke fantazije počeli su poprimati oblik životnih projekata.

Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s

%d bloggers like this: